Praznina kao Centar
Centar je vrlo bitan element svake kompozicije. Centralni motiv, centralni stub, centar fokusa. U svakodnevnom jeziku, kada objašnjavamo pojam centra, vodimo se logikom pozicije. Centar je pozicija. Međutim, taj isti centar se može objasniti i sadržinskom definicijom. Centar se po sadržini drastično razlikuje od onoga što ga okružuje. On nije samo u sredini – on je drugačiji.
Upravo ta drugačijost centra – to što je ontološki, a ne samo geometrijski – jeste ono što ovaj tekst pokušava da artikuliše. Kroz primere iz duhovne prakse, psihološke dinamike i filozofske misli, otvorićemo ideju centra ne kao mesta, već kao praznine – i to ne bilo kakve praznine, već pozitivne, funkcionalne i ontološke.
Nešto o Silent Retretovima i Depresiji – i kakve oni imaju veze sa Centrom
O Silent Retretovima
Koncept silent retreta mi je od samog starta bio zanimljiv. Prvi put sam se intimnije susreo sa takvom idejom slušajući predavanja Alana Wattsa, u kojima on spominje hinduse koji su napuštali svakodnevni život, odlazili u šumu i osamu, i razvijali aktivno zaboravljanje jezika kako bi se povezali sa sopstvenom (instinktivnom) prirodom. On navodi kako su ti ljudi ubili „individualnost“ i funkcionisali potpuno spontano, u potpunom prepuštanju inerciji konteksta. Iako ne mogu potpuno da razumem ovu ideju, mogu do neke mere da se identifikujem sa takvim stanjem svesti.
Pre mnogo godina, kada sam prvi put došao do saznanja da jezik ne učimo kao i sve ostale nauke, već da smo predprogramirani za jezičko usvajanje, doživeo sam epifanijsko otkriće: da bih bez jezika potpuno uronio u svoje animalno biće. Moja tadašnja pretpostavka bila je da bih, lišen jezika, bio sveden samo na najosnovnije nagonske impulse – glad, strah, seksualnost, osnovni pokret.
Tišina pre značenja
Predmisaona misao, ili „kuća bitka“, kako bi rekao Hajdeger, jeste ontološko mesto koje prethodi svakom jeziku. To je stanje svesti koje nije artikulisano, nije izraženo rečima, i samim tim teško opisivo. O toj „kući bitka“ je teško govoriti jer je ona u osnovi nesadržajna u klasičnom smislu – ne sadrži slike, reči, već potenciju forme.
Platon, u svojoj teoriji ideja, navodi „Ideju razlikovanja“. Ta ideja je temeljni zakon po kojem se stvari, u svojoj najdubljoj strukturi, razlikuju jedna od druge. Na svesnom nivou Ega, mi tu razliku doživljavamo uporednom analizom sadržaja. Međutim, Platon bi rekao da je „Ideja razlikovanja“ sama po sebi ne nužno sadržajna, već logosna – da ona postoji ispod postojećeg, ispred manifestnog. Nema „šta“, već samo „kako“ razlikuje.
Tišina kao metod
Silent retretovi, po mom mišljenju, izazivaju nešto što bih nazvao artificijalnom depresijom – i tako pomažu ljudima. Koliko god to na prvi pogled delovalo čudno, pokušaću da objasnim šta time mislim.
Depresija kao korektiv
Prolazeći kroz život, došao sam do jednog zaključka. Depresija – i ovde ne govorim o kliničkoj depresiji, već o uobičajenoj, životnoj depresiji kojoj smo svi povremeno izloženi – javlja se kao posledica lošeg postavljanja vrednosti i smisla. Kao ljudska bića, imamo prirodnu potrebu da svoje postojanje usmeravamo kroz sistem vrednosti, međutim, budući da smo nesavršeni, često grešimo u toj delegaciji. Depresija se pojavljuje kao mehanizam korekcije.
Drugim rečima, depresija je negacija vrednosnog sistema. Kada smo depresivni, ništa više nema vrednost ni smisao. Postajemo indiferentni i prema spoljašnjem i prema unutrašnjem svetu. Smatram da je to način na koji naša podsvest brani celinu od svesne greške. Kada svest izgubi orijentaciju, podsvest se buni – radikalno:
„Ako ne umeš da postaviš vrednosti, ja (podsvest) ću te vratiti na ground zero – u kojem ništa više nije vredno, i ništa nije smisleno.“
Taj trenutak potpunog besmisla jeste ono što zovem početnom tačkom. U toj praznini može se izgraditi novi smisao. Bez nje – nema istinske rekonstrukcije.
Kako Silent Retretovi vode do tog Stanja?
U osnovi silent retreta je ne-jezičnost. Ideja je da ne razgovaramo sa drugima, da ne zapisujemo ništa, i što je više moguće – da ne razgovaramo ni sa sobom. Pošto je naše delegiranje vrednosti primarno jezičko, silent retret uvodi potpuni kontrapunkt – ne-jezičko obeležavanje stvarnosti.
Šta se tada dešava?
Pojedinci počinju da osećaju promene raspoloženja, telesne senzacije, javljaju se autonomni impulsi, emocije bez narativa. Neuroze, ili potisnuti kompleksi, koji su ranije bili ograđeni jezikom i tako držani pod kontrolom, sada se oslobađaju. Jezik više ne stoji kao barijera – i ono što je bilo potisnuto dolazi u svest. Te manifestacije nisu nužno prijatne – često su uznemirujuće – ali su oslobađajuće.
Iskustvo koje tada nastaje je katarzično. Silent retret kao ne-jezički mehanizam pruža oslobađajući momenat od rigidnih konstrukata, koje jezik često cementira. Kompleksi tada mogu da se pojave, ne više kao neizgovoreni problemi, već kao živa bića, telesna iskustva, slike, intuicije.
Pojedinac, u ne-jezičnosti, ostavlja prazan centar fokusa – kao posudu. Ta praznina nije ništavilo, već ontološka funkcionalna praznina. Nešto što je spremno da primi ono što još nije došlo.
Konfiguracija Centralne Vrednosti
Centralna vrednost mora biti negirajuće prirode. Mora biti anti-teza svemu što je do tada važilo kao teza. Samo na taj način, centar postaje dinamičan. A pokret je – život (Leonardo da Vinci).
Pokret je upravo ono što nedostaje u depresiji. Depresija je stanje zastoja, zamrznutosti. A statički centar – bilo da je ideologija, cilj, dogma – pravi monolitnu konstrukciju koja ograničava potrebe duše.
„Umetnost zarad umetnosti“, rekao bi Kant.
Režimska umetnost, nasuprot tome, jeste osiromašena politička propaganda. Unutar nje nema ničeg nepredvidivog, ničeg neočekivanog, ničeg magijskog. A fenomen duše, ako je intuitivno približiti nečemu, više liči na umetničko delo nego na političku doktrinu.
Korektivna istinitost, rekao bi Hajdeger.
Homo Universalis, rekao bi Vajninger.
Teza i anti-teza, kao metod.
Ako je u centru naslućena teza – istina zahteva anti-tezu kao korektiv. Dinamizam je ontologija centra.
Identitet Kroz Negaciju
Dete svoj identitet gradi kroz negaciju.
„Ja nisam moja spoljašnjost“,
„Ja nisam moji roditelji“,
„Ja nisam objekti koje posedujem“,
„Ja nisam moj prst.“
Dakle, ja sam ono što preostaje – i to „nešto“ ne znam da imenujem. To je pozitivna praznina.
Odrasla osoba, pak, afirmiše svoje slabosti – priznaje greške i pokušava da ih integriše. Nada se da je korekcija moguća u novom kontekstu. I to je takođe pozitivna praznina – mesto za buduću celinu.
Ovakvi sistemi negiranja potvrđuju Hajdegera, Vajningera, Junga i Budu. Negacija, ako je usmerena ka sintezi, može biti sistem građenja.
Paukova mreža to slikovito prikazuje. Niz niti isprepletenih u sistem, u čijem centru se nalazi praznina. Ta praznina nije odsustvo – već ontološki aktivni centar. Tačka na kojoj pauk sedi nije semantička – ona ne znači ništa – ali drži konstrukciju. Ona je uporište.
Opterećenost Smislom
„Čovek mora da se kreće između smisla i besmisla kao zmija.“ – Vladeta Jerotić
Vođeni ovim citatom, možemo da zaključimo da i sam smisao ima svoju anti-tezu. Pojedinci koji imaju unutrašnju potrebu da sve aktivnosti života podvedu pod „smisao“ znaju koliko ta potreba može biti opterećujuća. Smisao ima težnju ka objedinjavanju. On podvodi sve pod jedno. Taj proces vodi ka idejama, ali istovremeno se udaljava od materijalnog sveta, od pokreta, od svakodnevne realnosti.
To nije loše – ali ne sme postati svakodnevna kuća.
Zaključak: Centar kao Sveto Neznanje
Centralni element nije samo pozicione prirode već i semantičke.
Ironija je u tome što ta semantika nije nešto konkretno – već negacija same semantike.
Sveto neznanje, rekli bi teolozi.
Anti-znanje, rekao bi Filemon.
Centar kao funkcionalna praznina – početak svakog smisla.
Ne mesto dogme, već mesto otvorenosti.
Ne značenje, već prostor za značenje.